Alexei Makushinsky

schriftsteller, dichter, essayist

 

08.04.2016

АЛЕКСЕЈ МАКУШИНСКИ – РУСКИ ПЕСНИК

Све што је некада било
ново, и некада било први пут, некад је
било. Прошлост једнако стоји
пред садашњошћу не постајући њом, можда ће
киша пасти на крају, и постаће будућност.
А. Макушински

Алексеј Макушински, руски песник, прозни писац и есејиста, рођен је 8. марта 1960 године, у Москви. Завршио је студије на Литерарном институту Максим Горки, а из љубави према литератури на језику оригинала, научио је енглески, француски и немачки, којима се савршено служи.
Стихове је почео да пише са петнаест година, али је, по сопственом мишљењу, тек после четрдесете писао поетске текстове којих се није стидео.
Од 1992. године живи у Немачкој, ради на универзитету у Мајнцу на катедри за славистику.
На универзитету града Ејхшета одбранио је докторску дисертацију из области филологије.
Још у СССР-у је започео са писањем свог првог романа Макс, који је завршио након пуних девет година. Убрзо затим је започео са писањем новог романа, али је прекинуо писање.
Дугогодишњи рад на првом романа као да је испразнио аутора. Чинило се да је пресахла свака инспирација. Међутим, литератури се враћа пишући есеје и поезију. У периоду од 2003 до 2011, Макушински је написао две књиге поезије Светлост иза дрвећа 2007. и Море, данас 2011, као и књигу есеја Крај пирамиде 2011.
Писање есеја и поезије били су та карика у ланцу која је недостајала да се успешно врати писању прозе. За непуне две године написао је два романа, најпре 2013. године роман Град у долини, а годину дана касније Пароброд за Аргентину. Оба романа доживела су велико признање како критике тако и читалачке публике. Следиле су и књижевне награде, најпре за Град у долини награда часописа Заставе и Библиотеке иностране литературе – Рудомино, а потом, за Пароброд за Аргентину награда читалачке публике у оквиру награде „Велика књига“.
Додељена му је и прву наград на међународном литерарном конкурсу „Руска премија.“ Готово преко ноћи његова је литература изазвала изузетно занимање и пажњу руске културне јавности.

Не без извесног поноса, можемо констатовати да смо, знатно пре но што је наш песник ушао на велика врата у руску литературу и сврстао се у ред најзначајнијих савремених писаца, међу првима запазили величину његовог талената, преставивши читаоцима шири избор из његове поезије у 15 броју
часопису „Руски алманах“ за 2010. годину.
Поводом обележавања Светког дана поезије 2014. године Алексеј Макушински био је гост Београдског културног центра.

Његова, у Русији високо оцењена поезија, доживљава се као одблесак универзалног сагледавања искуства модерног човека, које долази из света ствари и догађања, из света у коме се, без хистерије и журбе, пажљиво посматра и запажа сваки детаљ, чује и доживљава „шум времена“ кроз лирски монолог.
Он је песник доследне модерности, прегнантног стила, једноставан и лапидаран, песник густе метафоричности и топле и импресивне атмосфере, у којој, вешто усклађује интелигенцију са емоцијом, садржину са формом и говор са ритмом. У питању је поезија изразите снаге и инвентивности, тиха и усредсређена у покушају да у токовима времена, прибрано и уздржано, измири противуречно и недвосмислено, да их сагледа у сложеном сплету емоција и чињеница, осветли и протумачи.
Неко је рекао, говорећи о прози Макушинског да тако како он пише, данас не пише нико, мислећи на његове дуге и продужене реченице у којима царују две тачке и тачке са зарезом, где описе смењују размишљања, а набрајања раздвајају уметнуте речи, неопходне да се доврши интонација, дарујући им, упркос расту лексичке масе, изузетно поетско јединство.
И заиста, песник Макушински некако стоји изван званичних токова савремене руске поезије, сам и независан, без утицаја школа или покрета, усамљеник немирне речитости и стрепње, медитативан и широко образован, финих расположења и пробраног језика, песник који негује истанчану и профињену лирику набијену значењем и смислом. Приврженост руским и европским традицијама у његовим течним и довршеним стиховима, вешто се спаја са тражењем нових путева и неочекиваних поетских решења.
Његова се реченица прелива у покретљиву лирску меланхолију, док му се поглед радознало зауставља на чипкастим торњевима готских катедрала, на врховима средњовековних здања, пред платнима великих мајстора, или кроз ритам улица, вреву саобраћаја и жила бескрајних аутострада, сугеришући притом слику човекове отуђености пред ћудима модерне цивилизације лишене илузија и заноса.
Сав тај свет који га окружује, и сва сећања којима се враћа, као и успомене, слике и живописни фрагменти живота проведених у Русији, стапају се у живу уметничку форму захваљујући пластичности језика, музикалности фразе, атмосфери богатој бојама, звуковима и, наравно, захваљујући светлости која се пробија иза дрвећа обећавајући коначан одговор.
Верујемо, да ће за овом књигом поезије Алексеја Макушинског следити и преводи његових прозних књига, тим пре што нас руска књижевна критика уверава да је својом исцрпном, промишљеном и монументалном прозом, препородио руски роман.
Светислав Травица
© Alexei Makushinsky, 2015, 2016
Alle Rechte für alle auf dieser Seite veröffentlichten Materialien, außer in speziell erwähnten Fällen, gehören Alexei Makushinsky